БЛАГОЈЕ ШАРИЋ ''СИМО    РАДОШЕВ     МИЈОВИЋ''

СИМО    РАДОШЕВ     МИЈОВИЋ

          Рођен је 1963. године у Грачаници, срез Андријевички. Основну школу је учио у Дечанима до 1883. где је завршио три разреда. По препоруци старешине манастира Дечани уписан је у четврти разред Призренске Богословије где је завршио још три разреда богословско-учитељске школе 1888/89. године. Школске 1889/90. на предлог професорског Савета Богословије и личну молбу уписао је трећи разред Учитељске школе у Београду, коју је веома успешно завршио и оспособљен за учитеља основне школе. Исте године покушао је да отвори основну школу на Полици код Берана, али турске власти му  то нису дозволиле, па су га чак и хапсили. Шекуларци су те 1890/91. године покренули иницијативу да отворе школу, па су се са Симом договорили да му унапред плате за годину дана и још приде по талир за сваког уписаног ђака Симо је пристао и отворио је школу као приватну. Шекуларци су исте године упутили Школском надзорништву (Министар-ству) молбу да им држава Црна Гора плаћа учитеља, а они остало. Надзорништво је тај захтев прихватило и школу  је од шк. 1891/92 финансирало, а Сима Мијовића поставило за учитеља, где је радио пет година.  Школу је уписао и код Матице српске о чему је добио и диплому. Решењем од 12. 09. 1895. године бр. 1888 постављен је за учитеља на Пелевом Бријегу где је радио до завршетка шк. 1898/99. када се поново враћа у Шекулар и ради до краја шк. 1908/09. године. Од 1909. до 10. 03, 1910. године постављењем ради у Барама Краљским,  од 18. 03. 1910. до 23. 8. 1910. године ради у Основној школи у Андријевици, од 23. 10. 1910. године прелази у Полимље(Крушево), од шк. 1920.  до 21. 09. 1924. године постављен је за учитеља у Пећи. По својој молби пензионисан је 21. 09. 1924. године.

             Био је члан многих  учитељских удружења: у Андријевици, Братоножићима, Метохијског округа. Од  1930. године је члан утемељивач Српског просвјетно-културног друштва „Просвјета” у Сарајеву. Своје радове објављивао је у часописима „Просвјета” и  „Луча” који су излазили на Цетињу, дописе у „Глас Црногорца”. Учесник је оба балканска рата, рањен на Бардањолу.

 Оликован је: Јубиларном Споменицом педесетогодишњице владавине краља Николе, Орденом светог Саве (V) реда за заслуге стечене на пољу народног просвјећивања повељом К. О. N 30965, Сребрном медаљом за храброст. Указом од 28. 06. 1926. А. Ђ. N 26102, Ратном Споменицом „Освећено Косово” 1912. године, Ратном Споменицом (крст) из ратовања 1913. године. За све време свога службовања никада није кажњаван нити опомињан.

           Ожењен Милосавом Кењић, сестрм чувеног Мила Кењића из Шекулара. Имали су децу: Љубомира, проф. математике, Владимира, земљорадника, Љубицу-  удату за Вука Шошкића, Милеву-удату за Велимира Лабана, учитеља из Грачанице и Магдалену-удату за Милосава Шошкића, учитеља из Улотине.  Умро је 1934. године и сахрањен у Грачаници.

                                                                            Прилог припремио Благоје Шарић